Na mje­snom gro­blju u Pa­vi­nom po­lju pre­kju­če je sa­hra­njen ugled­ni mje­šta­nin Mi­ha­i­lo Ba­rać. Go­vor na is­pra­ća­ju odr­žao je Ta­di­ša Ta­le Le­ko­vić, ko­jem je to bio 587. put da na vječ­ni po­či­nak is­pra­ti po­koj­ni­ka i na se­bi svoj­stven na­čin go­vo­ri o ovo­ze­malj­skom ži­vo­tu ono­ga sa ko­jim se po­ro­di­ca opra­šta. Sa dr­ža­njem go­vo­ra na sa­hra­na­ma po­čeo je kra­jem 60-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i ni­je mu do­sa­di­lo iako je u po­sled­nje vri­je­me, s ob­zi­rom na to da na Pre­o­bra­že­nje pu­ni 75 go­di­na, po­ma­lo i is­cr­plju­ju­će.
Ina­če, ka­da se u Vra­ne­škoj do­li­ni spo­me­ne Ta­le, od­mah se po­mi­sli na Ta­di­šu Le­ko­vi­ća, ko­ji po­la­ko po­sta­je le­gen­da ovog kra­ja. Go­to­vo da ne­ma mje­sta u ko­jem ni­je bio bar na jed­noj sa­hra­ni i nad od­rom ze­le­le­kao, ili odr­žao dir­ljiv go­vor. Ne­ma mno­go onih ši­rom Cr­ne Go­re ko­ji ni­je­su ču­li za ovog da­nas pen­zi­o­ni­sa­nog uči­te­lja iz Le­ko­vi­ne kod Bi­je­log Po­lja.
– Još od dav­ne 1963. dr­žim go­vo­re na sa­hra­na­ma i le­le­čem nad od­rom po­koj­ni­ka. Pre­ma evi­den­ci­ji ko­ju ured­no vo­dim, do­sad sam se na tra­di­ci­o­na­lan na­čin, bi­ra­nim ri­je­či­ma, opro­stio od sko­ro 600 po­koj­ni­ka ši­rom Cr­ne Go­re, Sr­bi­je, Re­pu­bli­ke Srp­ske i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Pr­vi go­vor sam odr­žao upra­vo ov­dje, na pa­vi­no­polj­skom gro­blju, kad smo se opra­šta­li od jed­nog Ko­jo­vi­ća... Naj­vi­še sam go­vo­ra odr­žao kad su umi­ra­li Klja­je­vi­ći – 50-ak, de­se­tak ma­nje Jok­si­mo­vi­ći­ma, pa mo­jim Le­ko­vi­ći­ma ... – pri­ča Ta­le, do­da­ju­ći da je ovaj dar na­sli­je­dio od dje­da i oca.
– Bi­li su do­bri le­le­ka­či. Na­ro­či­to otac Kr­sto, ka­ko pri­ča­ju mje­šta­ni, bio je ne­pre­va­zi­đen po svo­joj umje­šno­sti. I dok god je mo­gao da ho­da ni­je pro­pu­stio ni­jed­nu sa­hra­nu i ta­ko pu­nih se­dam de­ce­ni­ja. Taj dar sam do­bio u na­sle­đe – pri­ča Ta­le, ko­ji je ju­če ona­ko ka­ko sa­mo on to zna, ne či­ta­ju­ći, sa­vr­še­nim hro­no­lo­škim sli­je­dom, bi­ra­nim ri­je­či­ma to­kom de­se­to­mi­nut­nog go­vo­ra pred­sta­vio ži­vot­ni put i na vječ­ni po­či­nak is­pra­tio uva­že­nog kom­ši­ju Mi­ha­i­la Ba­ra­ća.
Po­ja­šnja­va da ni­kad ne­pri­pre­mljen ne dr­ži go­vo­re ni­ti le­le­če.
– Naj­pri­je se do­bro ras­pi­tam o po­koj­ni­ku i ni­kad o nje­mu ne ka­žem ni­jed­nu su­vi­šnu ri­ječ – tvr­di Ta­le, do­da­ju­ći da se pri­li­kom is­pra­ća­ja po­koj­ni­ka tre­ba ru­ko­vo­di­ti iz­re­kom „o mr­tvi­ma sve naj­bo­lje”, od­no­sno iz­re­ći sa­mo li­je­pe ri­je­či. Jer bi bez njih sa­hra­na bi­la oskud­na.
– U Le­ko­vi­ni sam pro­veo či­tav rad­ni vi­jek i ne­ma po­ro­di­ce ko­ju ne po­zna­jem. Svi me zna­ju, kao i ja njih. Za­to mi kad ne­ko umre u Vra­ne­škoj do­li­ni ni­je te­ško le­le­ka­ti i go­vo­ri­ti. Ipak, pri­je od­la­ska na sa­hra­nu mo­ram se psi­hič­ki pri­pre­mi­ti – is­ti­če Le­ko­vić, do­da­ju­ći da mu je naj­te­že bi­lo ka­da je le­le­kao nad od­rom ne­ka­da­šnjeg voj­nog mi­ni­stra Pa­vla Bu­la­to­vi­ća u Rov­ci­ma, pred ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di iz go­to­vo svih kra­je­va Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
– Ta­ko­đe, sa ve­li­kim emo­ci­ja­ma uči­nio sam to i u pre­pu­noj sport­skoj dvo­ra­ni ,,Ni­ko­ljac”, po­red 24 odra stra­da­lih u že­lje­znič­koj ne­sre­ći na Bi­o­ču kod Pod­go­ri­ce. Le­le­kao sam i kad su u is­toj toj ha­li bi­la iz­lo­že­na ti­je­la če­tvo­ri­ce mla­di­ća stra­da­lih pri­je ne­ko­li­ko go­di­na u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći kod Bu­banj po­to­ka. Te­ško mi je bi­lo i ka­da sam is­pred ne­ko­li­ko sto­ti­na sta­nov­ni­ka To­ma­še­va, svo­je­vre­me­no, pri­la­zio ku­ći tra­gi­č­no stra­da­le po­ro­di­ce Ce­ro­vić – sje­ća se Ta­le, ko­jeg zo­vu sa svih stra­na ka­da ne­ko umre, jer ve­le da „mo­že pro­bu­di­ti su­ze u ka­me­nu”.
– Ni­ko­me ni­kad za ovu uslu­gu ni­je­sam uzeo ni­je­dan di­nar ili euro. To bi bi­la ve­li­ka sra­mo­ta i po­mi­sli­ti, jer ja to ra­dim iz pa­žnje pre­ma po­koj­ni­ku i nje­go­voj po­ro­di­ci. Ova­kav na­čin opra­šta­nja od po­koj­ni­ka na cr­no­gor­skim pro­sto­ri­ma pri­su­tan je vje­ko­vi­ma i ja ću to či­ni­ti sve dok god bu­dem mo­gao – ka­že Ta­le.
Bog ga je ob­da­rio ve­li­kim sr­cem, ali i da li­je­po go­vo­ri. Na sva­koj sa­hra­ni da sve od se­be, a nerijetko za­pla­če. Pro­ra­de u nje­mu emo­ci­je.
– Eto, na gro­blju u Pa­vi­nom Po­lju, kad su Pe­ru­ni­či­ći sa­hra­nji­va­li če­tvo­ro­mje­seč­nu be­bu, na ko­ju su go­di­na­ma če­ka­li, svi su pla­ka­li. I ja sa nji­ma. Slič­no sam do­ži­vio i na sa­hra­ni dje­vo­ja­ka od 17 i 20 go­di­na, ko­jim je rod­bi­na obu­kla vjen­ča­ni­ce. Ta­kvih slu­ča­je­va ima do­sta, ni­je­sam od ka­me­na – pri­ča je­dan od ri­jet­kih cr­no­gor­skih le­le­ka­ča, ko­me ni­je te­ško da do se­o­skog gro­blja po­ne­kad pre­pje­ša­či i po ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra. Ne sme­ta­ju mu ni sun­ce, ni ki­ša, ni sni­jeg...
Čim ga rod­bi­na po­koj­ni­ka po­zo­ve, Ta­di­ša od­mah kre­će na put. Ka­že, ta­ko će dok god ga zdra­vlje i pa­met slu­že.
M.N.